СВЕЧАНО ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ - 18. 11. у 19.00
Марија Сибиновић- Београд
Јелена Виторовић- Београд
Мина Мулина- Београд
Јелена Вукајловић- Смедерево
Михаило Глигорић- Шабац
Стефана Јовановић- Пирот
Мариа Луиса Естрада Санчез- Мексико
Никола Павловић- Београд
Гости:
Павле Мусић- Земун
Марион Дедић- Београд
КРИТИЧКИ ОСВРТ
Графички атеље Центра за културу у Смедереву постао је претходних пар година једно специјално место за све нас овде окупљене. Место где се млади, а и они мало старији, спремају и усавршавају своје знање и своје умеће. Поред бурнијих манифестација које се одржавају пре колоније Графика, у атељеу је ипак мало мирније и озбиљније, јер су традиција и очување графике као ликовне технике главна обележја графичке колоније у Смедереву. Окупљају се уметници и уметнице различитих профила, наративног израза, година и интересовања. У тој разноликости и групи која ствара у исто време на истом месту, можемо видети и различит приступ према графици као техници, али и различите инспирације и идеје чију широку палету видимо на графикама које су настале на овогодишњој колонији.
Архитектонско здање Центра за културу Смедерево је главни мотив на графикама чак три уметнице. Мариа Луиса, уметница из Мексика, представила је ово знаменито архитектонско здање из птичије перспективе, јасно и прецизно истичући структуру гео-метријских облика који су саставни део изгледа овог објекта. Сличан приступ има и на другој графици где је главни мотив висока бруталистичка зграда, приказана из исте перспективе као на претходној, која истиче грандиозност и даје лепоту једном здању којој је функционалност једина поента.
Полазећи од другачије перспективе него претходна уметница, Марија Сибиновић издваја детаљ са Центра за културу, наизглед небитан, угао видљив само из дворишта, кроз који се пролази ка улазу у атеље. Он се нашао на графици и постао мотив дела. Уметница користи изражене вертикале које стварају правоугаоне стаклене прозоре у којима се јасно виде одрази, богат колорит и светло.
Лични приступ и осећање према простору које обухвата Центар за културу представила је млада уметница из Смедерева Јелена Вукајловић на графици под називом “Сећање на дом”. Овај простор је полазна станица са које Јелена је кренула ка остваривању свог стваралаштва. Управо зато она за мотив не бира архитектуру или фасаду зграде, већ део ентеријера, кутак који је видљив само из графичког атељеа, познат само онима који “живе” и стварају у овом простору. Представљени су увијени гелендери добро познатих кружних степеница које осветљавају кружни снопови светлости, наговештавајући пут ка свим садржајима који овај центар пружа.
Поред Јелене, још једна студенткиња, Мина Мулина, учествовала је ове године са три графике, од којих једна дигитална приказује портрет лабуда, величанствене животиње која плива у свом воденом царству, док је на линорезу под назовом “Свећа” представила пресек парафинске свеће која нас подсећа да свему долази крај, слично као и на графици под називом “Дим” где је приказала свећу која гори тонирану на црвеној позадини. Инспирацију у природи, њеним формама и лепотама пронашли су Јелена Виторовић и Никола Павловић. Птице на Јелениним графикама “Блуе моон” и “Глигорче” представљене су на тамној позадини коју можемо схватити као таму густе шуме или као ноћ. Валерска скала која истиче детаље у виду перја показује лепоту органске форме на птици, која као да тренутно позира пред нама. Никола је на графици под једноставним називом “Планина” приказао овај снажан и величанствени део природе у свој грандиозности и грациозности док је игром валера дочарао стрме падине и врх планине који се издвајају од тамне позадине. У органске форме и природу Никола је на другој графици додао и сферу фантастике и надреализма. Фантастично риболико биће које се налази у горњој зони окружују вијугаве линије за које можемо претпоставити да су гране. Ова игра, гране као елемент земље и риболике фигуре за које претпостављамо да су елемент воде, наводи посматрача да се запита, да ли је сам амбијент представљен на земљи, у шуми Или пак у тами дубоких вода.
Графика под називом “Вила” Михајла Глигорића, још једна је која спаја природу, фа-нтастику и митологију. Виле су бића која се појављују у различитим митовима, легенда-ма и причама нација широм планете. Придаване су им различите карактеристике и моћи, али оно што повезује све њих је то да су увек описане као лепе девојке које се појављују у шумама или на обалама река. Женска фигура описана је прецизном, декоративном, готово сецесијском линијом. Смештена је у недефинисан простор који је само назначен са пар линија које се налазе иза фигуре.
Истражујући све предности линореза као технике Стефана Јовановић представља два дела без назива. Кружне форме су основа оба дела, на првој ту форму пресецају јаке експресивне линије које се крећу у дијагоналном смеру. На другој, црвене експресивне линије стварају кружну форму, која иако није ограничена једном линијом, одаје утисак компактне форме која пркоси белини остатка папира.
Кружне форме које су смештене у један потпуно супротан шестоугаони оквир видимо на дигиталној графици Марионе Дедић, једне од двоје гостију излагача. Ова симетрално решена форма одаје уједно утисак равнотеже мандала и зупчаника неке машине. Урбана прича, мотиви које можемо видети на муралима и графитима у урбаним срединама, нашле су своје место на графикама другог госта излагача, Па-вла Мусића. Фигура на графици “Чекам другара” чији портрет је сакривен капуљачом можемо довести у везу са Бенксијевим ликовима. Његов идентитет је сакривен, може бити било ко, али је једно сигурно, он је део и представник квартова, блокова у убраним срединама.
У овом кратком резимеу представљен је само мали део историје богатог стваралаштва које су ове колоније произвеле. Из године у годину уметници који учествују на овим колонијама остављају део себе и свог стваралаштва на поклон свим грађанима Смедерева, на нама је да уживамо и очувамо дела за будуће генерације.
Уна Ђорђевић,
дипломирани историчар уметности