„Нека светли позоришни мрак“ пожелела је глумица Радмила Живковић публици на отварању 40. Нушићевих дана у оквиру којег је извела монолог из своје незаборавне „Госпође министарке“, у којој је бриљирала тумачећи лик Живке и чинећи од њега једну од најупечатљивих и најмоћнијих глумачких креација тог лика у нашем позоришном миљеу. Попут неугасивог светла у позоришту деценијама су се кроз бројне изазовне улоге манифестовале њена посвећеност и љубав према глуми којој је беспоштедно давала своје целокупно биће. На сцени или пред филмском камером потврђивала је раскошни дијапазон изражајних могућности и способност за грађење лика са печатом аутентичности, животности и уверљивости. Схватајући уметнички позив као пут самоспознаје и озбиљног истраживања сопственог бића, износила је са преплављујућом драмском снагом трагизам, комику, или, често, њихов спој у ликовима које је оживотворавала. За њу није било несавладивог задатка, и годинама смо је препознавали као узор глумачке компетенције и поимања драмске уметности какво приличи првакињи Народног позоришта у Београду, али и као једног од највећег бранитеља достојанства глумачке професије.
На нама је сада, када знамо да је више нећемо чути и видети, ни на сцени у Смедереву, на којој је стајала и као један од добитника Нушићеве награде за животно дело глумцу-комичару, ни на сцени матичног позоришта, ни у новим филмским улогама, да покушамо да осетимо њено присуство и њен дух, заувек стопљен са светлима у позоришном мраку, где нам је била незаменљиви водич.
Дубок наклон великој глумици и вечна јој слава.