Не желимо да одлазак дивне глумице Бранке Весeлиновић буде подстицај на помисли о крају и завршецима, већ на мисао о блиставом путу стваралаштва, о раскоши глумачког умећа, о љубави према животу, о топлини и хуманости. Нећемо причати о одсуству, већ о живом присуству уметнице која је оплемењивала и озаривала све чега се дотакла, и придружујемо се чувању успомене на Бранку као доброг духа позоришта, као једног од градитеља историје југословенског и српског театра, и некога ко је током више од осам деценија на позоришној сцени, али и остварајући филмске улоге, ткао златну нит глумачког мајсторства. У Југословeнском драмском пoзоришту од прве представе која је у њему играна, али надахнута и на позорницама Српског народног позоришта Нови Сад и Народног позоришта, тумачила је ликове из дела најозбиљнијих писаца који су луцидно продирали у лавиринте људске душе, а неприкосновена је била у неговању искре комике у којој је остала, како за публику, тако и за многе генерације глумаца, попут светионика. У њеном пребогатом и дугом животу било је места не само за играње представа по Нушићевом делу (пленила је као Гина у „Ожалошћеној породици“ што јој је донело Стеријину награду) већ и за познанство с њим, а спона са Нушићем, Смедеревом и фестивалом „Нушићеви дани“ је, поред осталог, и Нушићева награда за животно дело глумцу-комичару која јој је додељена 1993. године.
Лековита ведрина и непоколебљива радост живљења прожимали су њену уметност чинећи једним од најистакнутијих културних прегалаца, а испуњавали су и њен хуманитарни рад у коме је обгрљивала бепомоћне, децу, инвалиде, старе, сведочећи својим примером о јединству бића уметника и саосећајног, топлог људског бића које жели да свет учини бољим местом за све људе и која га посматра са широким, победничким осмехом.
За Бранку нема смрти, остаје нам да са дивљењем и поштовањем кличемо „Какав живот!“