У причи о деспоту Гргуру поменусмо и његвог сина Змај Огњеног Вука.
Ево и њега на крају ове приче о Бранковићима.
Био је велики јунак, те је зато прозван Змајем Огњеним. О њему су многе епске народне песме испеване. У „Ерлангенском рукопису“ јављају се песме у којима се рађа дете са обележјима змаја и вука, а у „Српском рјечнику“ (1852) уз одредницу „Змајогњени“ стоји и песма у којој Јерина говори о особинама детета:
„Није чедо каквана су:
Вучја шапа и орлово крило,
И змајево коло под пазуом,
Из уста му модар пламен бије,
Матери се не да задојити“