36. СМЕДЕРЕВСКЕ СВЕТОСАВСКЕ СВЕЧАНОСТИ
Свети Сава и Византија је доста широко замишљена тема која има за циљ да обухвати неке од најзначајнијих елемената византијско- српске историје позног 12. и прве половине 13. века у доба када је Сава Немањић укључио „свој род“ у византијски православни културни круг. Неколико битних етапа у том процесу дужег трајања треба издвојити: Савин одлазак на Свету Гору, замонашење у Ватопеду, подизање Хиландара као „самосталног и самоуправног манастира" са одобрењем вође православних Римљана - Византинаца, цара Алексија III Анђела, и оснивање аутокефалне Српске цркве 1219. године, односно само петнаест година после пада Цариграда у руке крсташа. У том смислу, јако важан елемент Савине личности и делатности представљају његова путовања на истоку, у Јерусалим, Александрију и Антиохију као архиепископа српског и остваривање ширих веза са вођама православних патријаршија кроз које се још једном поновила божанска икономија - остварење домостроја спасења људског рода, увођењем Срба као „новог Израиља" у православну васељену.
Драгољуб Марјановић је ванредни професор на Катедри за историју Византије Филозофског факултета у Београду. Проучава епоху византијског иконоборства као и византијско- српске везе у 13. и 14. веку са посебним нагласком на историју цркве. До сада је објавио две књиге: Creating Memories in Late 8th century Byzantium. The Short History of Nikephoros of Constantinople (Amsterdam University Press, Амстердам) и Византијски свет и Српска црква у 13. и 14. веку (Mediterran publishing, Нови Сад), као и већи број радова на српском, руском и енглеском језику у домаћим и страним часописима.
Говори: проф. др Драгољуб Марјановић, професор на Катедри за историју Византије Филозофског факултета у Београду
Слободан улаз
