Дело, поетика и уметничка оријентација великог кантаутора Ника Кејва, према његовом сведочењу, суштински су везани за особено схваћену љубавну поезију. У разговору са гостом који се темељно бавио Кејвовим опусом пажњу ћемо посветити доживљају љубави који је, кроз Кејвово стваралаштво, изражен као неодвојив од туге, усмерићемо поглед на претећу сенку надвијену над љубављу и на њено мрачно наличје без кога, како указује аутор којим се бавимо, нема убедљивог и оплемењујућег дела, као ни пуне истине о самој љубави. Кејвов наглашени смисао за трагично не подразумева одбацивање романтичне визије љубави, али се у његовим песмама беспоштедно излаже испреплетеност љубави са болом, смрћу, очајем, злом, катастрофом. У свом односу према љубави Кејв се показује као маркантни представник поетике трансгресије, и доноси аутентичну поетску визију света и постојања у којој су спојене бинарности раздвојене конвенцијама и привидом уређеног света.
Учествује: др Игор Цвијановић, есејиста и преводилац
Слободан улаз