Пред нама су четири прва, и до краја 20. века, једина концертна дела српских аутора, настала на домаћем простору за класичну гитару и оркестар. Ускоро се навршава пуних 60 година од првог Концерта за гитару и гудачки оркестар композитора, пијанисте и музичког педагога, Петра Стајића, једног од оснивача Удружења композитора Србије. Реч је о својеврсној парадигми српског музичког пера, када је гитара у питању, јер треба подсетити да је инструмент морао да сачека тек почетак осме деценије 20. века пре но је уведен код нас у организовани систем музичког образовања. Иако је дело објављено 2001. године (италијанско-швајцарски издавач Pizzicato Verlag Helvetia), до данас Концерт није трајно забележен на носаче звука, а домаћа публика једва да је могла да чује поједине његове ставове. Релативно касно постављање класичне гитаре на равноправни ниво с другим симфонијским инструментима није омело ни умањило пажњу тројице других српских аутора да јој посвете значајно место у неким својим радовима. Композитор и музички педагог, академик Властимир Трајковић, други је по реду аутор који се у Србији 1979. годинe обраћа гитари - као солистичком инструменту, у свом Аrionu: le nuove musiche per chitarra ed archi; изузетно импресионистичком и евокативном делу, које није стриктно минималистичко али је структурално засновано на учесталом понављању краћих сегмената. Четрнаест година касније композитор, пијаниста и диригент Александар Вујић, професор Факултета музичке уметности у Београду, пише свој Кончертино за гитару и гудаче, држећи се класичне троставачне форме. Наредне 1994. године настао је Диптих за гитару и симфонијски оркестар Драгана Кнежевића, композитора, аранжера и извођача на дувачким и другим инструментима, вишеструко активног и као диригента и продуцента великог броја дискографских албума. Иначе, на почетку програма је позната Романса шпанског аутора Бакариса из његовог Кончертина за гитару и оркестар, а-молу, оп. 72, компонованог 1957. године, у неоромантичарском стилу.
Слободан улаз
